У среду, 1. јуна 2016. године у 19 часова, у Центру лепих уметности Гварнериус одржаће се промоција монографије и изложба радова познате ликовне уметнице Љиљане Дрезге.
Изложбу ће отворити директорка Гварнериуса проф. Миљана Колунџија, а о сликама ће говорити проф. Ђорђе Кадијевић, Марица Јосимчевић и Момчило Моша Тодоровић.
Поставка ће трајати до уторка, 7. јуна 2016. године.
Љиљана Дрезга рођена је 15. октобра 1947. у Београду. Након завршена четири разреда основне школе у Београду, одлази са родитељима дипломатама у Латинску Америку. Средњу школу завршава једним делом у Сантиагу де Цхиле, а другим у Хавани, Куба. Сведочанство о завршеној великој матури нострифицира у Београду са својих непуних петнаест година.
Одлази у Буенос Аирес, Аргентина, где стиче ликовно образовање на “Ацадемиа де Питман де белиас артес”. Враћа се у Београд где започиње своју каријеру и формира породицу. Деведестих година одлази у Мадрид и за тих неколико година свог боравка у Шпанији излаже самостално у најбољим мадридским галеријама. Враћа се у Београд где наставља своју каријеру.
Члан је УЛУС-а од 1976. године.
Тренутно живи и ради у Београду.
Слике јој се налазе у многим приватним колекцијама у свету.
Проф. Ђорђе Кадијевић о Дрезги:
“Сликарска преокупација Љиљане Дрезге јесте т е л о, живо тело, људско тело. Али Дрезга своје актове не посматра само споља, није јој довољна сама њихова телесност. Она у телу осећа неку тајну, неко магично, готово мистично својство, што се крије у његовим дупљама и спонама. Жудећи да прозре ту тајну, Дрезга разголићује своје актове, задире им под кожу, страсно и бестидно, завирује у скривене лавиринте тела. л гле, пред нама се открива узбудљив и величанствен предео унутарњег пејзажа људске пути. Предео тајанствен, драматичан и страшан у свом савршенству. Са дивљењем и готово са језом осећамо како у њему струје и смењују се вечити импулси живота и смрти. Чини се отуд као да се и сама та тела грче, дрхте, потресана тим импулсима у болним и сладострасним трзајима.”
Др. Драшко Реџеп о Дрезги:
“Дрезга, сликар београдских, париских и других планетарних дестинација, о чијој су ликовности одушевљено писали Драгослав Срејовић, Стеван Станић, Ђорђе Кадијевић, не од јуче је опседнута експлозијама и тајнама тела, напосе женског. У њеном окриљу се претапају свакојака чудеса мрака и светлаци оргастичког славља. Сликар који унеколико наставља призоре телесне интелигенције Зоре Петровић, али је њена рафинована белина зида и епитела налик на најбоље тренутке Ц. Лаиновића и Г. Ступице, тек у овом окружењу и у баснословном дијалогу наилази друкчија, богато имагинативна, непосредна. Нема патоса, нема представе. ”