ИЗБОР ИЗ КРИТИКЕ…

» …Велики извођач који је постигао комплетан тријумф…« (La Korunja, Španija)

»…таленат који настаје једном у сто година…« (Вјесник, Загреб)

»…његов Брамс је био величанствен…« (Правда, Братислава)

»…Колунџијин таленат уједињује стриктну музикалност са виртуозношћу…« (Тагешпигел, Берлин)

»…невероватна зрелост, невероватна перфекција и невероватна интуиција…« (Смена, Братислава)

»…виртуозни виолиниста…« (Арбајтер Цајтунг, Беч)

»…И коначно, југословенско музичко чудо, виолиниста Јован Колунџија, један од ретких…« (Вјесник, Загреб)

»…Незабораван…« (Политика експрес, Београд)

»…Колунџија је виолиниста сјајног елана и осећајности, са задивљујућом техником и музичком линијом…« (Ел Универсал, Мексико Сити)

»…Колунџија је свирао Тартинија са узбуђујућим осећајем…« (Њујорк тајмс)

»…Жив, елегантан и изузетан, Јован Колунџија је освојио париску публику у сали Гавеау прошле ноћи..« (Ле Паризијен, Парис)

» генијални амбасадор југословенске музике…« (Сол де Мехико, Мексико Сити)

»…Нисмо чули Бетовенову дуо сонату изведену са толико полета и разиграности перфектно контролисану дуго времена…« (Стејтсмен, Њу Делхи)

» Његово извођење је било изван свих оквира, и нема сумње да је тај млади тридесетчетворогодишњи југословенски виолиниста предодређен за спектакуларну каријеру у годинама које долазе.« (Њуз & куријер, Чарлстон, САД)

»…Учинио је да се сви осјете, макар за извјесно време док још одјекују умилни јецаји виолине, на малени корак ближе Богу или Вјечности, што је у бити посве исто. И Умјетности, да, с великим »у«. Умјетности коју је Колунџија нештедимице просипао и њоме даривао многобројну публику дупком пуне суботичке Катедрале свете Терезе Авилске. Славни је глазбеник најзад, чак четири пута излазио да се поклони пред, с разлогом, одушевљену суботичку публику. Четврти пута је на сцену, пред олтар, понио и виолину. И по тко зна који пута у овој прељепој и врелој ноћи раног коловоза, анђели су се снено насмијешили… « (Р. Г. Тили, Дневни лист Данас, 2003.)

» Необично високо-романтични стил интерпретације и леп изглед Славенског Роберта Редфорда употпунили су слику савршеног уметника. Колунџија нас је вратио у »златно доба« стила романтичног начина интерпретације« (Ричмонд Тајмс – Диспеч)

»…Изузетна биографија ове вечери имала је потврду у ономе што је маестров професор, велики виолиниста Хенрик Шеринг назвао „срећном комбинацијом срца и духа“… Однос према музици је био присан, али озбиљан, виртуозан али садржајан, поставио је високе стандарде тзв. лакше музике не доспевајући до плачне сентименталности и кича, како се то често слуша на концертним подијумима… » (Бранка Радовић, Политика, 2008)

» Његова уметност извођаштва на виолини представља својеврсну мисију у нашој средини, његова харизматска личност довела је у концертне сале многе слојеве публике и обожавалаца, а многе младе приволела управо овом инструменту. Отуда његова уметност представља више од самог свирања, изођаштва, више од једног концерта и једног наступа- представља уметничку мисију… « (део образложења из одлуке комисије која је маестру Колунџији доделила Априлску награду града Београда за 2007. годину)

» …Колунџија је уздржано, како доликује и Бетовеновој музици, а и њему самом говорио језиком и љупкости и елеганције, али и интензивне драматике и узвишене патетике „Вајао“ је сонатне облике, ронда, варијације, троделне песме, контрасте лапидарних мотива и маршевских ритмова, поцртавао сфорцата, препуштао се канонским имитацијама, и безбрижној ведрини ставова. У четири вечери Бетовена и Колунџије чули смо стотине мотива, једних лепших од других, како извиру, преплићу се, поигравају са клавиром у привидној једноставности и чистоти израза – што је и најтеже достићи… Свет Бетовенових виолинских соната прави је музички микрокосмос и у њега могу да уроне само они изузетни уметници, зрели, садржајни, мисаони, осећајни. А управо такав је и Јован Колунџија, виолинист класичне јасноће, а романтичарске емотивности, који је током ових вечери представио читав унутрашњи свет „генија из Бона“, од младалачки полетних надахнутих страница до нота дубоке филозофске наративности…Много су пропустили сви који нису посетили ове концерте…« (Гордана Крајачић, Борба, 2008)

Извођачки подвиг (Бранка Радовић, Политика 26. 12. 2008.)

»Током четири концертне вечери у Коларчевој сали, Јован Колунџија је извео свих десет Бетовенових виолинских соната, уз клавирску сарадњу пијанисткиња Наталије Младеновић и Наде Колунџије.

У много већим музичким срединама, у Европи и свету, међу млађим и старијим виолинистима, веома ретка је привилегија да публика присуствује вишедневним напорима у извођењу целокупних опуса највећих стваралаца. Последњих година као да се Бетовенова музика потиснула са концертних програма јер много захтева, много и пружа, али публика очекује само врхунске интерпретације. Уместо Бетовенове музике, често слушамо виртуозни потпури репертоар чији је једини циљ да прикаже како све то брзо, блештаво и псеудоуметнички може да се „збрише”…

Јован Колунџија је међутим, уметник сасвим другог профила. За 40 година свога извођаштва, није никада форсирао своју личност нити се служио помагалима – жутом штампом или лажним вредностима новога доба. Није постао профанисана медијска личност. Колунџија је упорно радио, вежбао, а за овај децембарски маратон морало се, сигурни смо у то, свирати и по осам и више сати дневно – и то у дугом периоду. Желећи да учини оно што за сваког највећег уметника представља врхунац каријере, начинио је подвиг, а његов изазов публика је одушевљено прихватила, толико одушевљено да није могла да сачека крајеве соната, већ је аплаудирала између ставова, што одавно нисмо чули у Коларчевој сали.

Не критикујемо претерано појаву, ако су то, како нам се учинило, нове генерације младе публике коју је Јован Колунџија довео, можда први пут на концерт озбиљне музике. Неопходна едукација допринела би њиховом потпуном интегрисању у оно што зовемо Колунџијином „мисијом”. Та мисија почела је давно, али је први изазов имала и остварила извођењем десет великих виолинских концерата у четири вечери 1994. године.

Врхунска уметност на врхунском, предивном инструменту племените израде и дивног, меканог звука, вајала је Бетовенове мање и више познате сонате, од опуса 12, преко 23, 30, 96, завршавајући са најпознатијим и најчешће извођеним, Пролећном сонатом у Еф-дуру оп. 24 и Кројцеровом у А-дуру оп. 47.

Ненаметљивом ставу, озбиљности и дубокој посвећености солисте, у потпуности су одговориле две пијанисткиње које су поделиле тежину и радост извођења Бетовенове музике, не заборављајући да су познате виолинске сонате, у ствари, сонате за клавир и виолину. Убедљиви пијанизам Наталије Младеновић и нежност и рафинман клавирског звука Наде Колунџије, обезбеђивали су више од потпоре – уметнички дијалог, допуну, продужетак емоција којих је било веома много, посебно у лаганим ставовима.

Јован Колунџија је са концентрацијом, унутрашњим миром, веома одмерено, потпуно усаглашено, логично у форми и изразу, не тражећи ништа сем спокоја и уживања, подсетио на старинске вредности музике и на она тумачења Бетовена која нису утемељена у техничкој перфекцији, али нису мање вредна нити убедљива, досежући до интерпретације ношене сопственом харизмом. «

Фестивал звани Колунџија (Дневни лист Политика, 24.12.2009)

„Његов однос према интерпретацији подразумева понирање у стилски карактер времена у коме је дело настало, без осавремењивања, без претераности било које врсте. Усредсређено, музикално, у некадашњим темпима која не познају претеривања у брзини. Остварујући карактере који су смирени и концентрисани само на музику. Јован Колунџија ваја контрасте медју ставовима, уносећи у њих лежерност Моцартове епохе која се на аутентичан начин разоткрива пред слушаоцима… Публика коју је овај мајстор на виолини изградио у периоду од више од 40 година уметничке делатности заслужује посебан осврт, јер медју њом има много младих, велики број љубитеља музике, посебно виолину, и посебно баш Колунџију.“ (Бранка Радовић)

Дует за виолину и клавир (Дневни лист Политика, 14.12.2009)

„Три сонате и једна варијација Волфганга Амадеуса Моцарта оставиле су публику без речи и дланова поцрвенелих од аплауза. Утисак који су оставили на љубитеље класичне музике само је потврдио критике зналаца. За Колунџију кажу да поседује квалитете који се не могу научити, да је драгуљ међу светским виолинистима, сигуран и ватрен у извођењу и један од непревазиђених у мајсторству.“ (М. С.)

Госпар на подијуму (Дневни лист Политика, 12.12.2009)

„Оно што је овог виртуоза увек издвајало, то је било стварање институције Колунџија по страни од дневне политике. Његова слава је слава једног свирања и трајања уметности. Он свира на изузетно племенитој виолини Петрус Гварнеријус из 1754. године из Венеције, али колико год биле мекоћа звука и нијансе које се постижу префињене, ниједан инструмент не би пропевао без мајсторских руку.“ (Бранка Радовић)

„У догађаје године незаобилазно улази још један наш музички великан: Јован Колунџија – феноменално извођење 15 Моцартових соната – „Брависимо Маестро Моцарт“! додали бисмо „Брависимо, маестро Колунџија!“ (Винко Шале, Вечерње новости, 2010)

„Најбоље извођење Баха које сам икада чуо!“ (Антонио Виларди, композитор, пијаниста и директор позоришта Сент Мишел у Бриселу, 2011)

„Од тренутка када се појавио на музичкој сцени, маестро Јован Колунџија очарао је публику, колеге и критичаре јединственом музикалношћу, отменом господственошћу и непоновљивим шармом. За дивљење је податак да је остварио преко четири хиљаде концерата, да је интегрално интерпретирао сонате Бетовена и Брамса, да је 2001. основао Центар лепих уметности Гварнеријус, да је увек давао подршку младим уметницима. На последњем концерту у Коларчевој задужбини, наступивши са гудачима Светог Ђорђа, који ове године прослављају двадесетогодишњи јубилеј, он је управо то доказао: свирајући популарна дела Крајслера, Сен-Санса, Сарасатеа (а њих је најтеже интерпретирати, позната су, делују лако – а веома су захтевна) он је, превазилазећи жељу да покаже виртуозност из нумере у нумеру, у динамичкој и емотивној изнијансираности и одличној комуникацији са оркестром – нежно испевавао и одуховљавао музичке фразе.“ (Гордана Крајачић, Књижевне новине, 2012)

„…Слушали смо Јована Колунџију, великог маестра из Србије који поседује све награде које се могу освојити.. Звук који маестро ствара на свом Гварнерију је диван, сладак, кротак…У рукама великог мајстора Колунџије, Гварнери „напада“ композиције, а извршење је –мајсторско! …Колунџија показује виртуозност на највишем нивоу: брзина и сложеност, чист и јасан звук…Дуго нисмо присуствовали догађају који је толико узбуркао публику.“ (Мануела Кортези, Фестивал Емилија Ромања, Италија 2013)

„Јован Колунџија – уметник за сва времена! Мада држећи виолину изгледа као да је рођен с њом он би био, чини ми се, уметник и да свира у чешаљ – „јединствени драгуљ“ како га је осетио Хенрик Шеринг, дивећи се његовој топлини звука и осећају за стил. Шта год да свира – даје интерпретацији лични печат! (Гордана Крајачић, Књижевне новине 2013)

„Колунџија је смирен, господствен, посвећен виолини. Скоро да га дефинише Бахова Чакона у де молу из Партите бр. 2 коју он, сам са својом виолином, управо свира у неком сопственом маниру, између интелектуалног и емотивног, промишљеног и изражајног – другачије од свих виолиниста света.“ (Политика, 2013)

Јован Колунџија менаџер године у култури

Наш прослављени виолиниста и оснивач Гуарнериуса, добитник је престижног признања – МЕНАЏЕР ГОДИНЕ У ОБЛАСТИ КУЛТУРЕ, награде коју у оквиру традиционалне акције „Компаније и личности које су обележиле годину“, додељује Клуб привредних новинара Србије.

У саопштењу Клуба привредних новинара Србије, наводи се да је „на предлог новинара који прате културу, жири Клуба привредних новинара, ценећи дугогодишњи, успешан рад Јована Колунџије, као и његову посвећеност раду са младим уметницима, доделио маестру Колунџији признање Менаџер године у области културе“.

Клуб привредних новинара Србије, који окупља уреднике и новинаре водећих привредних редакција у Србији, већ тринаест година бира најуспешније компаније и појединце у водећим привредним делатностима, а њихова признања су једна од најугледнијих у нашој земљи, док су досадашњи лауреати најуспешније компаније и менаџери.