Вече посвећено љубитељима ликовне уметности, поезије и перформанса
У петак, 23. септембра 2016. године у Центру лепих уметности Гварнериус биће отворена изложба “ПОЗОРИШТЕ ТАЈНИ” ауторки Виолете Ђурђевић и Леониде Марије Лесан. Изложбу ће отворити сликарка Љиљана Николић, док ће о радовима уметница различитих, али не и супротстављених стилова, техника и сензибилитета, говорити књижевница Марија Радојичић, сликарка Мирјана Кљајић и писац Карло Астрахан.
Виолета Ђурђевић је рођена 1970. године у Обреновцу. Изградила је сопствени уметнички израз, у чијој основи је комбинована техника. Излагала је на многим сајмовима.
Леонида Марија Лесан (1988) сликарка и књижевница из Београда. Техником уље на платну на суптилан начин гради свој идентитет, водећи се идејом да је уметност супротна природи али блиска „идеалном ја“, односно налажењу свог алтер ега у другоме.
Изложбу ће пратити перформанс “Кофер снова”, младог глумца Владана Чалије, док ће поезију на тему уметности и сликарства говорити чланови књижевног клуба “Сирин”, Савеза књижевника у отаџбини и расејању и проф. др Неџад Ибрахимовић, књижевник, књижевни и филмски критичар, председник П.Е.Н. центра Босне и Херцеговине.
Из критике Љиљане Николић:
О радовима Виолете Ђурђевић
„Игрице са бојама, дебелим слојевима и наносима, светлуцаво се одвијају пред нама.
Да ли се саосећања уметнице, претварају, у наша осећања?
Колико прича, имају скривене боје, прве испод друге, треће изнад друге… и шта откривају дубоки резови на њима?
Пукотине и мали раседи, који пуцају на платну, као да нам остављају поруку. Све можемо да поднесемо, осим дрских ожиљака, које нас подсећају на зарасле посекотине, на већ очврслој и навиклој кожи.
Љупки сплет композиција, повезује тренутке у којима уметница разговара сама са собом, остављајући утисак као да још, ништа није завршено. Али напротив, свака слика има дубоки смисао, у згуснутим набојима, као таласи, који преливају преко слике и као да све што је прошло оставља траг, чак и болан траг, несређен и узбуркан, али, увек светлуцав, као да нико и никада не може да га избрише.
Једна чудна поетика, у неправилном ритму, непрекидно се понавља, са тајнама осећања и мисли и надахнућа, оно, што чини наше сопство и оно, што чини наш живот.
Ах, а шта су, ти тренуци?
Шта су, ти таласи прошлости, садашњости и будућности?
То је наш живот, наш живот овакав, каквог га имамо, украшен, ишаран и светлуцав. Догађаји који се одвијају, кроз наше живљење, изгледају као мале сцене на позорници, једне велике позоришне представе, која се зове – наш живот, прошарани са светлошћу и тамом.“
О радовима Леониде Марије Лесан
„Уколико смо, изненада пробуђени у магловитом сну, у неком другом простору и вемену и окружени непознатим појавама и створењима, онда је сигурно наша свест у потрази за многоборјним одговорима и објашњењима.
Уметница, полази од своје тачке духовног истраживања. Све је једноставно и нежно утопљено. Смело коришћена светлост и магловитост приказа, скоро без јасних граница између ликова и простора у композицији – као да се утапају. Платно се претвара у поглед кроз стакло, тек понегде, израња неки обрис, који се упечатљиво издваја наглашавајући дубину простора и бесконачности. Страх нестаје пред митолошким и новоствореним бићима, дајући им ново значење и смисао. Њихова прозирност у свести и непостојаност у подсвести, је само део лавиринта кроз који пролазимо.
Прича о животу и смрти – питање које мучи и исцрпљује човечанство, је старо од када постоји људска свест. Може ли наша подсвест, да нас уведе у неке паралелне димензије живљења, уколико, постављање нашег сећања и заборава у паралелне димензије, захтева и нова осећања и саосећања?
Да ли пролазност овоземаљске стварности и стварање будућег, духовног и вечног, обећава, бивство или је све то апсурд?
Одговор уметнице је ту – пролазност телесног и чулног и једно ново рађање кроз дух и бескрајност.
Али питање, које оставља нама, је: Може ли такав „Магритовски позитивизам“ , довести до преображаја, телесног-чулног бесмисла у духовно-безвременско постојање?“