“Епитаф је дијалог човјека са прошлошћу, тренутка у којем живимо и погледа у будућност.”
Хари Ејубовић
У петак, 25. марта 2016. године у 19 часова, у галерији Центра лепих уметности Гварнериус биће отворена изложба “Епитаф”, ликовног уметника и сценографа Харија Ејубовића из Босне и Херцеговине.
Несвакидашње скулптуре, слике и инсталације, које су део поставке ове изложбе, воде нас у магични свет облика, уметника чудне имагинације и још чуднијих стваралачких немира.
Изложбу ће отворити књижевник, књижевни и филмски критичар, председник Управног одбора и ПЕН центра у Босни и Херцеговини – Неџад Ибрахимовић.
Хари Ејубовић, ликовни уметник и сценограф је рођен у Грачаници 1961. године. Основну школу завршио је у Маглају а средњу медицинску у Добоју. Дипломирао је на Академији ликовних уметности у Сарајеву 1988. године.
Од 1995. до 1996. године био помоћник министра образовања, науке, културе и спорта у Влади Тузланско–подрињског кантона.
Основао је удружење ликовних уметника Тузланског кантона и један је од оснивача ликовне бијеналне манифестације “Уметност минијатуре БиХ”.
О Епитафу из рецензије Неџада Ибрахимовића
Умјетности умјетност – „Л’арт поур л’арт“
Говоримо о Умјетности и умјетности и, притом, не подмећемо ту никакве вредносне разлике. Једно је умјетност као занат, као технологија, као умијеће естетизације стварности/свијета. Друго настаје онда када се естетизација стварности/свијета почне бавити његовом интерпретацијом. Прва би концепција произилазила из Платонове мисли о умјетнику као зналцу универзалних и стално истих вриједности (Идеја), што је рјеђе, или, у критичкој верзији, о умјетнику као занатлији (занатлија је један столар, нпр.), што је у њега чешће, док би друга произилазила из Аристотелове мисли о индивидуалној умјешности да се умјетничко дјело на извјестан начин равна и вреднује успоредбама са стварним, “реалним” (цоммон сенсе) свијетом, иако су, на први поглед, обје филозофије окренуте заједничкому (Платон идејама, Аристотел предметима какви би они могли бити), само на Аристотеловој страни се може видјети траг једне субјективности која се извлачи из његове мисли о индивидуализму, или посебности умјетникова умијећа. (На том ће трагу, примјерице, изнићи читава хуманистичка концепција медитеранске ренесансе.)
Могло би се због тога рећи како умјетност/Умјетност нужно кружи у циклусу у којем се умјетност као колективна предоџба која укључује колективне вриједности претвара у Умјетност као индивидуални концепт вриједности. А гдје је ту Ејубовићев Епитаф?
Ка Епитафу
Сви Ејубовићеви умјетнички артефакти свједоче о илузорности покрета. Козмос се престао ширити и сад је у фази мировања, боље речено, залеђености. И та ће фаза трајати све до тренутка када ће све кренути назад. Артефакти ће оживјети, само сада унатрашке ка рукама свога творца, будућност ће нам постати наша (досадашња) прошлост а садашњица ће једнако бити неухватљива као и до тренутка до којег се Ејубовићев козмос ширио. Притом, нема у њега никаква жала због чињенице да је сваки покрет немогућ! Једноставно, његови су умјетнички експонати тек документи једне прохујале епохе и, као и сви документи, неупотребљиви су за било шта осим практичне упорабе, а она се, зато, у њега и види као остављени траг – траг на мапи за једну географију људске наде или људскога покушаја. Сада, као трагови, ови експонати блиједа су сјећања на своје првотне циљеве. Они су залеђени одливци времена које се некада вртило слијева надесно…
ЕПИТАФ
Да, рећи ће Ејубовић, вријеме стоји и сасвим је разложно што сада видимо како су људи, лица, бића и објекти у истој вредносној равни. Као у некој пан-предметној, пан-теистичкој, пан-хуманистичкој равни, ништа, ни по чему, не искаче иż вријеме/простора. Све је у функцији времена, пролазности и кружења козмоса око свога репа. Ми, птице од жице, кошчати Дон Кихоти, објешене маске и мансарде што првенствено функционирају показујући своју материјалност, све је то само реквизита једнога огромнога сценографскога простора…
Представа је, драга публико, свршила…
До неке друге, можда, другачије, преостаје нам да се миримо са предметима, односно, са самима собом таквима – опредмећенима…