ЦИКЛУС АУТОРСКЕ ВЕЧЕРИ
Музичко -поетско вече пијанисте и песника
ДИМИТРИЈА НИКОЛИЋА
Понедељак, 05. јун 2023. године у 20 часова
Програм: И. Жебељан, Л. в. Бетовен, Д. Николић, Р. Вагнер, Р. Шчедрин, А. Скрјабин
Улаз је слободан уз обавезне резервације због ограниченог броја места:
info@guarnerius.rs или 066/8028-368.
Димитрије Николић рођен је 2002. у Зајечару, где стиче основно музичко образовање у ОМШ „Стеван С. Мокрањац“ завршивши, као ђак генерације, два одсека – клавир и кларинет.
Године 2017. долази у Београд како би наставио своје музичко школовање – уписује се на клавирски одсек СМШ „Јосип Славенски“ у класи проф. Славице Петровић. Као средњошколац осваја многе награде на такмичењима републичког и међународног нивоа, од којих издвајамо: прву награду и лауреат на Интернационалном такмичењу „Даворин Јенко“ 2020. и прву награду на Републичком такмичењу музичких и балетских школа Србије 2019. године. Поред солистичких наступа, Димитрије активно изводи и камерну музику – са саксофонистом Матејом Блажићем свирао је у дуу „Авентус“ који је проглашен за лауреата „Камерата“ фестивала у Параћину 2020. године; дуо осваја и прву награду на Републичком такмичењу музичких и балетских школа Србије 2021. године. Из средње музичке школе излази са специјалном наградом „Иван Петковић“ за најбољи дипломски концерт. Поред клавирског, завршава и теоретски одсек.
Године 2021. као први на листи уписује Факултет музичке уметности на Катедри за клавир – у класи проф. Лидије Станковић, а већ током своје прве године осваја прву награду на ИИ интернационалном такмичењу „Меморијал Матусја Блум“ у Сарајеву. Тренутно је на другој години студија.
Наступао је у Великој Дворани Коларчеве задужбине, Народном Позоришту, Галерији Артгет, Музичкој Галерији Коларчеве задужбине, Народној библиотеци Србије, Гварнеријусу, Италијанском Институ за културу…
Усавршавао се код значајних професора из земље и иностранства, као што су Наталија Труљ, Наташа Вељковић, Ненад Качар…
Као млади песник, освојио је другу награду на конкурсу „Бранкова похвала свету“ 2021. године, а ове године у марту, објавио је песнички првенац „Сентименталитет“ у издању Бранковог кола, о којој Ненад Грујичић, уредник и рецезент, пише: „Несвакидашња лепота и снага поезије избијају из овог рукописа, са зачудном зрелошћу и искуством које долази из видовитог онкраја, из урођене матрице талента. (…) Има нешто од дединчевске потраге и лутања за „јавном птицом“, за женом и песмом у исти мах, лепотом и надахнућем, у сваком тренутку, свугде и свагда; али има нешто и од миљковићевске опијености женом-песмом, мртвом драгом: „узалуд је будим“. На сцени је, дакле, занос у слављењу жене и песме, који је у исти мах представља иницијалну мотивацију, а потом и саму инспирацију. Сусрећемо се са поезијом посве младог аутора који не престаје да нас изненађује из песме у песму – нема лоше, и све је на крају књига за себе – колекција песама кохерентног тематско-мотивског круга и уједначеног (откривеног) стилско-језичког израза који плени својом неуморном виртуозношћу.“
Љубитељ је кинематографије, сликарства и философије, колекционар је књига и плоча, а у слободно време – компонује.
Програм:
„Минијатура“ Исидора Жебељан – „Дарк Велвет“
„Гуслар“ Лудвиг ван Бетовен – Соната оп. 31 бр. 2 д-молл И став
„Остаци света“ Димитрије Николић – Прелид (за Лидију)
„Смрт Песме“ Рихард Вагнер – Изолдина љубавна смрт
„Из дана у дан“ Родион Шчедрин – Прелудијум бр. 13
„Љубавна песма“ Александар Скрјабин – Соната бр. 4 Фис-дур
Сергеј Р.
„сестра Музике је Поезија,
а њихова мајка је Туга.“
мртав је само онај који је заборављен
од чула неких простих распоређених
на четири стране света
као кроз четири годишња доба
мртав је онај који дише али ваздуха нема
чији се зуби од слоноваче више не крећу
кроз простор сажвакан и испљунут
и осећам: једна нова туга зваће се по теби
ноћи прерано пала прерано устала
ако је музика довољна за живот
хоће ли цео живот бити довољан за њу
или ће све на свету носити нова имена
а познате ствари постати стране и чудне
као у сну где све добија очи где ништа
није разговетно где је све леворуко
а руку нигде
о уморне слепоочнице по којима лутам
ево птице која ми црта кругове унутар уха
птице побркане и нежне
птице која не распознаје будне и уснуле
док се у теби гомила нешто двапут речено
видим те како дремаш негде испод ваздуха
видим гужву у твом такту и људе налик на
ноте које си по Њеној беоњачи распоредио
видим тебе и Њу и нешто што личи на љубав
видим твоје име ту једину ствар о теби
која има почетак и крај
јер све је друго бескрајно
видим твоје руке које се шире ван погледа
у неке друге ваздухе споредне
неиспитане од стране науке и поезије
видим тебе како их гледаш
и говориш им:
драге моје руке
збогом
збогом
драге моје руке